communicationbreakdown

Ne znam odakle da počnem.Od početka bi bilo najbolje, ali ne znam ni di je taj početak.

Misli su mi toliko zbrkane da u glavi čujem samo neke šumove.Previše svega.Previše same sebe.

Fax.Nek on bude prvi sad.

Nekad me učenje veselilo.Bilo je to otkrivanje koje me činilo sretnom i nekad mi je bilo sve.Stvarno sam ga volila.Ponekad kao i sve, bilo je teških trenutaka i pubertetskih faza, ali znala sam da moram i da to i želim. Mislila sam da ću i fax tako rišiti.Ne baš sa svim 4 i 5, ali ono...da ću voliti to što sma izabrala, da će mi biti gušt ići na predavanja.Novi ljudi i nova iskustva. Činilo se lijepim i nečim što će me veseliti :)

Ali ništa od toga, prva godina faxa krenula je da gore nije mogla...Smrt u obitelj, moja bolest...svašta za mene previše...Emotivna (da oprostite) sjebanost do krajnjih granica.Novi ljudi, novi presing, nove prilagodbe a da sama sa sobom nisam bila na TI. Nisam ni danas.Godinu ipo posli....:(

Ok,prođe nekako i ta prva godina.

Dođe 2. i ja se zaljubim. Uvik nešto,nikad ništa.

Ide fax a ja ništa. I dalje neizainteresirana. Idem jer moram. Ljubavi prema tom faxu NULA.Volje isto tako....al se MORA.A ne radim na tome.

AH.

Jebat ga.

K vragu i ljubav....ili bar to što ja mislim da to je. Neću ja ovako nikako na zelenu granu sama sa sobom...

Jedina istina koju sam saznala o sebi:

*....Only when I lose myself in someone else is that I found myself...*

Trebala bih učiti a uporno sjedim pred kompom i ne mrdam.Ne mogu se odlučiti jesam li više lijena ili me vlastiti izbor fakulteta totalno ne zanima.Il sam baš baš lijena.

Stvarno se ne mogu odlučiti.

Sutra počinju ispiti a ja ću na prve rokove izaći čisto da vidim strukturu ispita.Zatim štrebati za 2.rok.

Bar se nadam.

Uvik se lažem i lažem da ću početi učiti a od toga rijetko kad ispadne nešto.

Najteže mi je krenuti.Uvik mi je sve zanimljivije od učenja.Pa i ona prašina koje nema.

E i uspila sam se zaljubiti.Bravo Ja. Uvik se u krive vrime izgubim u vlastitim sanjarenjima....

Može biti da sam ja luda.da sam sanjar. Da sam "blesava".

Al on je TAJ.

Kako i odkud odjednom, ne znam.

Postojao je netko prije,bilo je lipo.Al je uvik nešto falilo.

Onda je došao ON.

Mislim se o tom već više od godine dana,al taj osjećaj ne prolazi.Nikako.Pokušala sam ga ignorirati ali bezuspješno.

Napreduje sve polako, za moj ukus i presporo.Ali ja i dalje čekam.A to mi nije običaj.

Ali čekam....i želim to.Stvarno želim.

Ne znam da li sam spremna ali želim probati.

On je TAJ.

Ja ću onda još pričekati...

Drukčije ne znam.

To je to. :)

I would like to tell you a story about love.

I would like to tell you that ain't gonna hurt.

I would like to give you all passion from a spring sun,

Lead you to the moon and stars.

I would like to give you a reason and hope.

Bring a smile upon your face,

give wings to your heart,

bring a peace to your mind and free your soul at last.

But all I can offer is -me-...

Priča koja zapravo nije priča...onaj je nečiji život...nekome od vas koji ćete je pročitati,bit će zapravo ogledalo... Potraga za "onom" osobom....Ja svoj kraj još ne znam....

Ljujacke su opasne pogotovo ljuljacke koje su visoko.Pukne konop ili nesto padnes i sjebes se.

Mozda slomis ruku ili tako nesto.Poderes se ziv.

Dok kod stolica nije tako.Stolice su na zemlji i neodvajaju se od zemlje.Ako pukne noga stolici lako se da napraviti uz malo truda i volje i stolica je ka nova.Ovisi sad ako ti vise volis ljuje i volis da ti je vjetar u kosi i da nevidis na oci dok puom

snagom letiš na njoj.E to je druga stvar.

Mozda na stolici i nije toliko zabvano siditi.Samo sidis i to je to ali svakako je sigurnije.

Sigurnost je jedno,gušt u ljuljanu je drugi.

Sigurno si se zamislila si se na super ljujacki kako letis sa vjetrom u kosi i sve to.Možsa i neka livadica...Leptirići letaju, pare se u zraku a zrake sunca te obavijaju.ne vidiš na oči,glavu držiš gore, noge ravno ispružene,gledaš gore u nebo i misliš da letiš.

To je ljuljačka.

A zašto nebi stolicu pretvorila u ljuju?

Samo udobniju za siditi.Uzmeš postolje di se sjedi

i iskombiniraš sa ljuljačkom.Napravi nešto od te stolice.

Stolice su tvrde,neudobne uglavnom,ljulja je ljulja.

Ima i jako udobnih stolica,tu se varaš.

Ne možeš to kombinirati .Ja sam tip za ljuljačke onda...Ugl, kombinacije ne postoje.

Postoje.Ako volis stolicu staru možeš je i dalje voliti.Malo je lakiras i ona je ka nova.

Ljuje su ti uvik vani.Izlozene su svakome.Može se ljuljati

na njima tko hoće pa im i istekne rok brzo.

Ima ona ljulja za terasu-ja imam nadkrivenu terasu pa ljulja nije za svakog!

Možda dođe neka curica pa je sjebe i ljuja vise nevalja,a stolica je uvik tu.Oslonac za noge.

MOja terasa je zatvorenog tipa, moju ljulju niko ne smi dirati

Stolica ti nudi da sjednes na nju kad god hoćeš i kako god hoćeš.Znaš, možda je ta ljuja izgubila vlasnika.Sad više ne želi vlasnika.Možda ta ljuja želi biti pokidana i želi ostati stajati  tako....

Stolica istrune od godina i godina starosti i izliže se od sjedenja na njoj...Uvik je bila na jednom mistu i ništa drugo nije vidila.Ljulja se možda uništi,ali ne znači da se neće popraviti...ona vidi puno više toga jer se miče.Vidi misec i zvizde i sunce i zrak i sve...ima nešto što stolica nema.

Znaš li da je tu ljulju jedno dijete uništilo toliko da ljuja više mrzi ljuljanje...?

A to isto vidi i stolica ako je izneseš na lijepo mjesto,pod zvijezdama.Stolica je mobilnija nego ljulja.Možeš je vući za sobom di god želiš.Jedino sto ljuja ima više od stolice je sljedece:

Ljuja je zabavnija ali kad se dugo na njoj vozaš onda dosadi.Nakon nje moraš sjesti na stolicu

i reći: E sad je dosta ljuljanja, nije mi napeto.

Nijedna ljulja ne može biti toliko pokidana da se ne može popraviti.Ne postoji ljulja koja ne želi da neko opet sidne na nju i zaljulja da još jednom vidi misec i sunce i oblake i svašta . Možda se ista osoba ne ljulja na ljulji ali zbog same ljulje to postaje manje bitno...ona se ljulja,miče i to je najvažnije.Kad dođe do zasićenja ljuljanjem onda se zaustaviš, ostaneš siditi na ljulji i odmaraš...i ljulja ponekad miruje...mora i ona odmoriti i ti odmaraš s njom.Laganini se ljuljuškaš....paše i ljulji i onom tko se ljulja ....

Ali isto se moze desiti da će ljuljačka pukniti od pustog sjedenja i ljujanja pa će pasti i ona i onaj koji se ljuja.Samo ljulji neće biti teško jer je navikla ali oce li biti bed onome tko padne?

Može se i to desiti,ali onda će onaj koji je pa,opet se dignuti i popraviti ljulju.

Što ako se ne može popeti toliko visoko ili ako pogodi grom u stablo i srusi ga?Sruši ljulju?No, ipak grom ne udara u stabla di su ljuje...Što je pak s njihovim "vlasnikom" ?

Ako će vlasnik ljulje rišiti stvar onda  problema za ljulju.

Ali dalje nevidim kako vlasnik stolice može samo tako ostaviti stolicu koja želi da bude zauzeta i koja želi svog sadašnjeg vlasnika.Ne vidim kako vlasnik može otići i ostaviti tu stolicu napuštenu i otići se ljuljati na ljuju onako nemarno i bezbrizno?

Dolazimo do dijela kada vlasnik odlučuje što će napraviti...i on tad bira stolicu jer je ipak više uz njega..

Ali stolica se odvikla od vlasnika i vlasnik od nje..

Rekao bih prije vlasnik od stolice.Stolica uvijek rado želi biti pod vlasnikovom guzicom jer za to je i stvorena.Da se na njoj sjedi.Stolica je potrebna  u zivotu.Stovrena je svrhom da služi,da ljudi sjede na njoj i osjećaju se udobno.Ljuja je za divljanje a cili život se ne može divljati.Nismo vječno mladi.

Iz mladosti treba gledati u starost

Vlasnik napušta stolicu jer ne želi imati u vrtu ljulju koju voli a zbog straha od pada se nikad nije odlučioo proljuljati njome...vlasnik ne može gledati samo za što je stolica stvorena i cilo vrime siditi na njoj...Guzica ga zaboli,u jednom položaju stalno-dođe i do bolova u kičmi...Ako je vlasnik išta naučio onda je to da je život danas-nitko ti ne garantira sutra...Vlasnik je to prošao više puta i zna o čemu priča...

Tu se slažem s vlasnikom ali vlasnik je onda neodgovoran i nemaran jer sam se prisiljava sjediti na toj stolici,tj sam ju je donio doma.Već ju je imao,nije mu pasala,nije bila udobna a vlasnik ju je ponovno donio i ponovno se odlučio sjediti na njoj....zašto?

Šteta je cili život siditi na stolici zbog straha koji te sprečava da barem s ljulje malo pogledaš u nebo,s nekog drugog stajališta vidi svit...prirodu...
Zašto?Iz razloga što ga za stolicu vežu sjećanja i teško mu je spremiti je u podrum...on bi želio da stolica bude sretna i da  je udoban taj netko koji sjedi na njoj, i stalo mu je do stolice na način da mu je ona jedno  vrijeme bila sve...i sad je teško nju staviti u kutu....iz tih razloga...ali ne znači da to neće napraviti.Samo se triba lipo pozdraviti s njom...

Ljuljačka ne voli tužne priče.Ona sama ima tužnu priču kako  je pukla i to joj je dovoljno.

Ljuja ne želi još jednu tužnu priču u svom životu.Ljuja se ne zeli osjećati krivom za prestanak korištenja stolice.Ljuja ima dosta svojih problema,kako ponovno poletiti i makniti crne oblake.kako bi netko došao i popravio tu ljulju.Samo je uputio kako da stoji.Ne mora se nitko ljuljati.Ljulja je samo po sebi

tužna priča.Imala je vrlo sretne dane kad je bila mlada ali ljuji sad vise nije stalo.Ljuja nema inspiraciju

niti motiv.Samo zna da se zove ljuljom ali nevidi se u toj ulozi više.Njoj je to strano.

Zato vlasnik na novoj ljulji tužnu priču ostavlja iza sebe i ljulji priča samo lipe priče...Vlasnik pogura ljuljačku ...Ljulja se možda sama zaljulja uz pomoć vjetra ili joj to pak vlasnik omogući...samo onako lagano,dovoljno da ona može dalje sama...

Ona se samo sa pasima igra dode ponekad neki pas pa je jos vise rastraga.I to je to.Ljuja je postala stablo.Stopila se sa stablom na kojem je visila i nebuni se jer se ne sjeća boljih dana...

ljuja samo zna da je jednom bila ljulja.Ljuji je vec sad lipo ali na trenutak samo...

Ukoliko vlasnik potjera pse,sjedne do ljulje i priča joj...što joj onda isto neće biti lipo bar malo?

Kad tad ljulji će doći želja za ljuljanjem, ljulje se ne mijenjaju, one se samo pritaje dok ne osjete opet želju za ljuljanjem...a ona će doći-kad tad,al će doći...tad vlasnik može pomoći ljulji ako ona to hoće,samo da je malo pogurne...Da ljulja zna da će  neko pomoći bar u početku,bar malo...da ne bude sama..

Ljulji se ne može zamjeriti.Ona je ostavljena tako

i tako se navikla.Nije još našla vlasnika koji je može popraviti tj ne dopušta nikome da je popravi.

Da da vlasniku starom da je popravi - to ne može jer ni ljulja ni vlasnik više nisu za ljuje.Oni su se izljuljali dovoljno.Ka nikad u životu.Ljuja samo može

naći nekog da se ljuja tj.neko može naći ljulju jer ona ne traži.Ona stoji-nju se pronalazi.

Navike su gadne,al se mogu izmijeniti....ako ona da vlasniku priliku on joj može pomoći jer vlasnik se isto ponekad osjeća kao ljulja...sam je...a ljulja u je u dvorištu....on njoj može pomoći i ona njemu...

Vlasnik je našao ljulju i on  želi pomoći,jer vidi da ljulja želi pomoć iako se skriva i ne pokazuje to.Ona neće reći, iako to želi,samo zato što ju je strah...

Ljulja ne želi pomoć.Nije ju strah.Nekad se bojala, sada vise ne.Sad samo stoji na mjestu.Tu i tamo se provoza

ali tako i ostane.Ona više nema svog vlasnika,ona više nema nikog da se brine o njoj...

Ali vlasnik će joj ponuditi...ona može izabrati...kad padne noć i kad nema ništa osim mraka, tišine koja izjeda, vlastite škripe lanca...ljulja tad želi samo neki drugi šum osim vlastitog srca...koji kao da će iskočiti...samo da čuje,ne mora viditi, samo da čuje da ima još netko tu...da nije sama...

Ljuja je navikla na sve to i ne buni se...

DA ali samo zato što ona to ne želi reći.Želi da se to vidi,prepozna...

Riči nisu uvik potrebne,...naprotiv: words can only do you harm....

Ljulja je navikla na tisinu nekad ju je bilo strah tisine ali vise nije.Ljuja nebi odbila tako nesto...

Ali ne znači da je neće biti opet strah...a tad je lipo imati nekog negdje u blizini,makar onda vlasnika na trijemu kuće...

Njoj bi bilo lipo ali ne zna koliko bi to trajalo

jer je navikla na tisinu i na prolaznike koje se tu i tamo zaljuljaju.Ona ne zna kako bi ...našla smisao u tome opet...

Ne zna ni vlasnik, ali to ionako nitko ne zna..ne može se odrediti...2 dana ljuljanja mogu biti najlipši ikad...dati energiju za nešto drugo,neki korak naprid...i mogu biti samo 2 dana a može ih biti i 2000...treba imati volju,ako pokaže samo malo volje za ponovno pokretanje te potrage za smislom to je velik korak naprid...ako se stvari poslože-posložit će se,ako ne...a nije moglo...ali ako se ne proba,nikad se neće ni znati....

Vlasnik je neumoran,a ljuja se umorila lagano,pocelo joj se spavati.Ljuja ce biti na istom mistu vlasnik zna di je ljuja...

Da,jer ima nešto u toj ljulji...pa pokušava...makar ništa ne bilo, zna da je probao...

i di je moze naci ali ljuja nista ne obecava.Ona je tu

a stolica....

I ljulja zna di se može okrenuti da vidi vlasnika...makar samo da vidi, da je tu ako zatriba onaj prvi zamah...

Ljulja je tu di i je a stolica

ceka vlasnika.Ljuja ce biti tu.Po njoj će se vozati i dalje ko stigne,dok se jednog dana vlasnik jedan

ne usudi doci po svoju ljuju i naprave skupa dir.Ali tek kad vlasnik bude spreman na to i kad bude lijepo vrime.Jer jos nije lipo vrime,a na ljuju se ide po lipom vremenu...

Vlasnik će gledati na ljulju sa strane barem da je zaustavi ako se ljulja odlUči za odmor...

Ipak na ljulju se ide po ljepom vremenu jer je zaslužila da vidi sunce...ponekad ljulja je ta koja ljulja, a ponekad je ljula ta koju ljuljaju zato  nekad treba odmor...

Natuknice i Medeja još ste mi tu!!To je tako lipo...:)) Hvala vam!

Zaboravila sam kako mi je lipo bilo ovdje s vama i kako sam se lipih stvari i onih malo manje lipih načitala...ali uvik bi nešto novo naučila,saznala..razmišljala o nečem drugačijem...nečem što nije moje....sad me sram kako sam nestala i propustila vaše mudrosti...ali svo me tu opet!Prošlosti se ne želim vračati,nek ostane di je...Vama opet tu nikome ne mogu obećati da ću stalno biti tu ali nekako mi se čini da ću biti češće...moram priznati da mi je falilo ovo...Pisanje "u prazno"...samo da se rišim bar nekih misli što mi se  vrte po glavi...da si bar malo olakšam dušu...možda se i uspijem smiriti,pronaći neki SVOJ put...pokšat ću!ŽELIM OPET POKUŠATI!ŽELIM!!

Pokušat ću manje i filozofirati,ponekad se samo prepustiti,jer zbog dosadašjih iskustava naučila sm biti suzdržana i ne davati se previše u sve,samo što sam sad primjetila da sam prestala davati se u IŠTA...to nijelip osjećaj...nikako...onaj osjećaj kad ti je svejedno i ništa te ne veseli je popriličano ružan a iz toga se moram trgnuti.ŽELM TO!

Za koji dan bit će mi 20 godina fizičkih (nazovimo to tako) samo što prema dosadašnjem životu tj.iskustvu ponašam se starije...nije to baš uvik pametno...tako gubim ono dječje u sebi a to niko nebi triba!Jednom sam pročitala ovu izjavu : "NISMO SE PRESTALI IGRATI ZATO ŠTO SMO ODRASLI VEĆ SMO ODRASLI JER SMO SE ZABORAVILI IGRATI." Kako je ružno to izgubiti...mislim da to nisam izgubila samo se malo pritajilo u meni..sad kad sam to shvatila možda je vrijeme da to nekako izmamim van.da se počnem opet veseliti malim stvarima i  gledati svijet dječjim očima...Jer sviet je lipjep...Samo se treba malo trgnuti...Mislim da ja to i mogu!Čini mi se da to opet ŽELIM..."KAKVE SU NAŠE MISLI TAKVA ĆE BITI BOJA NAŠE DUŠE,MISLI DUŠI DAJU BOJU..."tako nekako ide ta "izreka" nisam sigurna ali tako nešto....u svakom slučaju to je istina!Nema onog što čovijek ne može napraviti samo ako to želi!Očito je to da se ne smijemo uvik prepuštati tmurnim mislima i osjećajim..oni nas vrlo lako mogu odvući u svoju provaliju...Nekako naći sredinu u svemu,to triba...nije lako nimalo,ali se može...mogu bare probati,zar ne?

Šteta je to što nas je užurbani tempo života udaljio od nas samih...i od naših bližnjih koji zapravo čine nas,naše biće...

Upravo sam razmšljala o sebi i nije mi bilo baš naj čuti istinu.Mislim-istinu...hm...jednostavno sam razmišljala o sebi i svojim postupcima proteklih mjeseci i to mi se nekako nije činilo da sam JA.Prominila sam se..jesam...dogodile su se stvari koje jednostavno ostavljaju duboke tragove...meni je to bila njegova smrt....jel to on sam htio ili se dogodilo slučajno,nebih znala...i ne želim znati...nek ostane ovako kako je..boli i dalje jer je bio centar mog svita i jer sam ga obožavala i ne pojmljivo mi je još uvik sve to iako će skoro godina dana od toga...nevjerovatno kako vrime leti...proletilo je a ja kao da se nisam makla od tog dana...Možda je sad napokon vrijeme za pomak...

Mogu probati,želim i moram zbog sebe i zbog nje...samo što kad se sjetim i kad vidim njega u sebi i kad bih vidila sebe u njemu zabolilo bi previše...na dane opere takva tuga da ne znam što bih sa sobom...sad sam ok.pišem o tome ali trenutno ne osjećam baš nešto...sad taj dio mene spava,miruje i tako bi bilo najblje da ostane neko vrime...da me pusti ta tuga da se oporavim...da se JA probudim...

zbog drugih triba dignuti glavu,zbog onih koji nam znače nešto i koji nas vole uvik bez obzira na sve,oni su zapravo MI  ,ako ih imalo volimo,a ja ih volim neopisivo,to triba onda napraviti...učinit ću to zbog sebe jer znam da mogu,da ih mogu opet usrećiti i učiniti da se ponose mnome.Iako svaka majka voli svoje dite uvik,ja želim da ispunim svoja očekivanja i njena i na taj neki način da se zahvalim za sve....ONA je moj oslonac i ja njen i zato,zbog nje ću pokušati!!Želim to jer znam da mogu!!!

zašto bi majčin dan bio samo jednom godišnje??triba bi biti svaki dan svačiji dan!dan svakog od njih koji nam nešto znači!Oni koji su otišli ostavili su nam lipe uspomene i njih bi se tribali češće sititi!MAMA HVALA TI NA SVEMU ŠTO SI NAPRAVILA ZA MENE.ZA SVU TVOJU LJUBAV I PODRŠKU1HVALA TI ZA SVE!!! i zbog tebe odlučujem opet pokušati,jer viruješ u mene i jer voliš onom ljubavlju kojom samo mama zna voliti!hvala ti.....

Tu sam i dalje.Živim.pomalo.Nigdi mi se ne žzri.tako se tješim...Evo opet se vraćam odi...Da se ispušem,da se istipka...pokušam sama sebe dovesti u red...da počnem pisati što se sve dosad dogodilo...to nema smisla.ispala bi jedna velika nebulozna knjiga kao što je moja glava....opet si došuštam da me ponese ona melankolija,slabost....bezveznost...opet ne znam...gubim se...hm...

Kad će napokon krenuti na bolje??kad ću ja napokon prestati razmišljati??kad ću napokon shvatiti da je život sranje i da nema smisla i prestati se nadati i prestati tražiti smisao i snove??!!ono nešto što me nekad usrećivalo više nema ničeg...zašto vidim stvari bolje i jasnije od drugih a ne znam im ih prenijeti ni objasniti pa me gledaju ka kretena???!!!kako ću više živiti sama sa sobom????kako da uopće nastavim živiti kad ne pripadam ode?kad me svaka nepravda tako boli,kad ne mogu više podniti ovaj teret koji nosim!!!!ne mogu više...neman snage...zašto su ljudi tako slipi??zašto san ja tako osjetljiva i želim svima pomoći??zašto vidim i jednostavno znam što im je,osjećam,a oni me gledaju i lažu!!hel to zato što nisu ni sami svjesni ili možda zato što mi neće da daju gušta da sam u pravu?!!pa ja niti ne želim biti u pravu...boli me K**** za to!!!uopće se ne isplati biti u pravu niti znati išta u ovom usranom svitu!!!!NIŠTA! što više vidiš-to manje znaš....iden se vanka oladiti na ovoj zimuši.........aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa............

oprosti mi što odlazim,ja nikada ne ostajem...pisma od urbana...prekrasna...opet to radim..odlazim...bježim od njega jer ne mogu biti to što on želi...ili me možda samo previše voli??ništa ja više ne znam....znam samo da oću promjenu,oću naći mir u sebi a ne mogu...ne znam kako ni što..nije on kriv što me voli niti ja što sam preemotivna i trenutno ne znam ko mi glavu nosi..samo želim unormaliti se,biti  "ja" opet....još je jedna godina na izmaku.i bolje da je,ionako je bila više loša nego dobra...a jbg....da bar mogu prespavati kojih misec dana i probuditi se "normalna"...znam da ne mogu,da se moram suočiti sa svitom.ali tako je grub i tako ružan.daj Bože pameti i strpljenja i što manje razmišljanja...

Danas se osjećam grozno...ne znam jel zbog južine,jel zbog gluposti koje mi se vrte po glavi,neispavanosti ili jednostavno njegove odsutnosti...??na fax mi se više ni ne ide...predavanja su super,zanimaju me i sve to stoji ali nekako mi se ne da učiti...koncentracija mi je nula!redak u novinama čitam bar 4 puta dok ne skužim o čemu se radi??!!...koma...nekako me sve to umara psihički..sva očekivanja ljudi oko mene a ja sam IZGUBLJENA usvemu ovom skupa...možda bih tribala preskočiti ovu godinu(?!)iskreno nemam pojma...ne želim poluditi za kojih misec dana od pritiska pred ispite a bome ne želim ni raditi cili život ka konobarica (bez uvrede ikome,svaki posa je jednako vridan samo što to nije za mene...)mislim,ma znam da mogu više!a nemam snage...fuck...mislim se da to izguram zbog svim koji viruju u mene a opet oću TO napraviti isključivo zbog sebe jer je to moj život!ah....a tako mi on fali... ...svaki put kad mu vidim sliku ja umrem,a onda glas pa umrem  još jednom...katastrofa...

veselim se biti s mamom,sekom,bracom...al kad vidim da Ona i nije baš naj srce mi se slomi...tribala bi imati snage zbog nje i njih ali slamam se...previše boli...možda tribam otići daleko???....ne znam...